Pored pandemije, uzgajivače školjki u Boki kotorskoj je tokom ljeta 2020. godine snašla još veća nevolja – pomor mušalja. Od 21 uzgajivača u Kotoru i Tivtu njih 11 je prijavilo štetu. Pomor školjki nije zaobišao ni uzgajalište Luke Miloševića iz Kotora, koji od 2016. godine uzgaja mušulje na lokaciji Ljuta. Zbog loše minule sezone i isto takve perspektive za ovu, izostalo je uobičajeno zasađivanje mušalja, posao koji se obavlja već u januaru, ali Luka očekuje da će mušalja ipak biti taman koliko treba, šestina od ukupnog kapaciteta uzgajališta. Mušulja može dugo da živi, i do 15 godina, ali je stvar u tome što kad preraste, uzgojne mreže otežaju i prilikom talasa, nevremena, one se prospu na dno.
– Smrtnost je bila do 90 posto. Jedan pergolar nam obično daje oko 10 kilograma konzumnih mušulja (kad je dobra sezona i do 15 kg), a prošle godine jedva smo izvukli dva do tri kilograma plodova po pergolaru. Ne zna se šta je u pitanju, na teren su izlazili veterinari i službenici Instituta za biologiju mora, vršili ispitivanja, uzorkovanje, ništa nije otkriveno, što nije ni čudo, jer nije jedinstven slučaj kod nas. Dešavalo se to 2004. i 2006. godine u Francuskoj, to se naziva „sindrom smrtnosti“, bilo je toga u Japanu, Australiji, Americi, svuda u svijetu se dešava ponekad kod tih uzgojnih vrsta., kaže Luka i dodaje da je tokom pandemije bilo jako teško poslovati. Osim što su manje količine mušulja kupovala lokalna domaćinstva, restorani, koji čine 90 posto mušterija, nisu radili, te su uzgajivači školjki ostali uskraćeni za prodaju svojih proizvoda.
– Ove godine nisam obnavljao uzgoj, jer potrebna su dodatna ulaganja – konopi, uzgojne mreže, pergolari, dnevnice radnicima, to je veliki posao tri do četiri radnika... Nisam to uradio zato što ne očekujem previše od ove sezone, možda slično kao prošle godine, na 20 posto poslovanja.. Mušulja imam koje se hvataju same na kolektorima, ako bude kao prošle godine, imaću dovoljno da pokrijem potražnju. Mislim da nema smisla ulagati kad nema povratnih sredstava,kaže Milošević i potsjeća da je prošle godine na jednom hektaru akvatorija na obali Ljute nasadio cijelu farmu, šest redova, od kojih svaki daje po tonu mušulja. Uspio je,kaže da proda samo jedan red (oko tonu). U najboljoj sezoni nasadi i više, a proda preko šest tona. Pošto mušulje imaju „nametnike“- orade, koje pojedu dobar dio, u prosjeku mogu izvući tonu po jednom redu.
U sklopu Udruženja uzgajivača školjki tražio je pomoć od Ministarstva poljoprivrede prethodne vlade dobili su jednokratnu novčanu pomoć od po hiljadu eura, plus naknadu za dozvolu za uzgoj mušulja. Dozvola se obračunava po hektaru – hiljadu eura, neko ima pola hektara, neko više i to im znači, ali tu naknadu su vratili Ministarstvu, jer su platili dozvolu za uzgoj ove godine. Za pomoć su se obraćali rukovodstvu Opštine Kotor, prethodnom i sadašnjem, tražili susret sa novom postavom Ministarstva poljoprivrede.
– Odgovorili su nam pozitivno, ali je izostala realizacija. Dva puta smo poslali inicijativu za sastanak u Ministarstvu, kako bismo razmatrali pitanja našeg položaja, ali nemamo odgovor. Ono što smo zaradili mi smo odavno potrošili, te bi nam sredstva pomoći mnogo značila za nove nasade, poručuje Milošević. Ističe previsoke namete koje im postavlja JP Morsko dobro, koje im naplaćuje lokacije kao da su restorani u centru turističkog mjesta. Zakup priobalja tokom pandemije je prepolovljen, ali je i to previše kada nema prometa.
– U vrijeme pandemije Morskom dobru plaćamo 50 posto – prije sam im plaćao 960 eura, a sada upola, što bi trebalo da bude uobičajena cijena,čak i niže od toga. Kad uzmemo u obzir da ribarima za zakup kućica na rijeci Bojani naplaćuju 10 eura po kvadratu, a mi na ugovore imamo maksimalno 20 kvadrata za izgradnju privremenog objekta na operativnom dijelu obale, što nam naplaćuju 960 eura, to je neracionalno. Jedan ribar izlovljava postojeće resurse, a mi ih proizvodimo i time rasterećujemo prirodne riblje fondove, poručuje Milošević. S obzirom da nemože da se bavi uzgojem i da živi od toga, pod ugovormradi u tehničkoj službi u pripremi akvarijuma Instituta za biologiju mora.
Sredstva nadohvat ruke, a nedostupna– Kad se mušulja izlovi, ona mora da se proda svježa u tri dana, a mi nemamo ni infrastrukturu na uzgajalištima – struju, vodu, osnovne uslove za proizvodnju hrane, a kamoli da govorimo o preradi. Proizvođači hrane trebalo bi da imaju profesionalne mašine za čišćenje, sortiranje, pakovanje. Postoje IPARD fondovi koji investiraju u poljoprivredu, marikulturu, ali zbog neuslovne proizvodnje i zbog neusklađenih rokova Morskog dobra sa kreditnim rokovima Evropske unije, ti fondovi su nam i dalje nedostupni - kaže Luka.
)){kind=small}
